ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ „ДОСИТЕЈ И СРПСКО ПЛАВНО 1769-2019.“

У суботу 16. марта 2019. године у Галеријском простору Архива Војводине представљена је изложба о Доситеју Обрадовићу за време његовог боравка у Далмацији, под називом  „Доситеј и Српско Плавно 1769-2019“, аутора мр Милорада С. Кураице.

Изложба о боравку у Далмацији великог српског просвјетитеља Доситеја Обрадовића представља још један међу значајним пројектима Милорада С. Кураице, публицисте и културног радника. Објављујући претходно књигу Доситеј у Далмацији (2011. год.), аутор је имао и додатни мотив да се, овога пута у виду изложбе, посвети његовом великом историјско-просвјетитељском путешествију. Наиме, Доситеј је, поред многих места у Далмацији, боравио и у селу Плавно, ауторовом родном месту, и у њему писао своју чувену Ижицу.

Изложба је замишљена као пресек најважнијих тачака Доситејевог боравка у српској Далмацији, али и остале грађе која се, посредно и непосредно, односила на његов живот и стваралаштво, затим на споменичку културу коју је наш народ неговао, као и писану грађу, на чија драгоцена сведочанства и немерљиву вриједност указује аутор.

Др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, упутио је посетиоцима и гостима поздравну реч.

О изложби су говорили:

  • господин Драгомир Лалић, председника Отаџбинског покрета и посланика у Скупштини Војводине;
  • изасланик Његовог преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина доктора Иринеја, Презвитер господин Жељко Латиновић;
  • господин Александар Петров, аутор пројекта „Плавно – Доситеј – Братска кућа“;
  • господин Жељко Кужет, председник Скупштине Завичајног удружења „Далмација“ Суботица.
  • професор доктор Милорад М. Кураица, који се обратио цењеном скупу и рекао пар пригодних речи о аутору вечерашње изложбе фотографија, као и сам аутор
  • господин мр Милорад С. Кураица – АУТОР ИЗЛОЖБЕ.

У програму су учествовали:

  • Тројац са тромеђе Лике, Босне и Далмације „Српска Тромеђа“, Рајко Лалић, Илија Грубор и Милош Савић, који су извели две епско-лирске песме такозване грокталице;
  • чланови Удружења „Далмација“ из Суботице, познато по организовању бројних културних дешавања
  • Хор „Просветитељи“ и етнопојац Миша Близанац, отпевавши химну „Востани Сербие“
  • глумац Дечијег позоришта из Суботице, Бошко Бошков, одржавши беседу Доситеја Обрадовића „Возљубљени ученици“

Уважени гости посетили су и изложбену поставку Музеја присаједињења 1918. године.

БЕСЕДА МИЛОРАДА С. КУРАИЦЕ У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ, НОВИ САД

  1. март 2019. године у 18 часова

Ваше преосвештенство, часни оци, моји Плавањци, драги пријатељи, Помаже Бог!

Добар дан!  Добро дошли!

Хвала Вам што сте нашли времена и дошли на ову скромну, али за мене, вјерујем и за вас, велику свечаност. Доситеј је за многе, па и за мене, велики изазов. Сигуран сам да према њему имамо сви подједнако осјећај дивљења: због његовог знања и образовања, због родољубља и несебичног пријатељства према људима, због његове несагледиве духовне и умјетничке енергије и просвјетитељске мисије.

Благост је његова филозофија, педагогија и етика – пут учења. Поред Карађорђа, Доситеј је био први духовни градитељ и културни организатор земље Србије.

Доситеј Обрадовић је феномен, никад до краја истражен.

Иако свјестан да је ријетко ко достојан Доситејеве величине, ипак сам сакупиo храбрости да покушам обновити и сачувати сјећање на нашег великана, који свој просвјетитељски и књижевни рад започе 15. априла 1761. године баш у нашој, српској Далмацији. Далмација је колијевка Доситејевог књижевног рада. A колико сам то што је било планирано успјешно урадио, показаће вријеме и долазеће генерације. Један од српских великана, Свети Савa, рече: „Гдје ја стадох – ти продужиˮ. Сигуран сам да ће будуће генерације доћи до нових чињеница које ће у цијелости освијетлити бесмртно дјело Доситеја Обрадовића. Искрено ће ме радовати Домановићева: „Нека васпитаници буду бољи од васпитачаˮ, или Милована Витезовића: „Ако не испаљујемо салве у славу памети, да их бар не испаљујемо у паметˮ.

Управо прије 250 година златном ногом, великан и бесмртник Доситеј, ступи на ужарено тло нашег Плавна. Или, како рече потурица Усеин Мехмед Копчић „[…] и плавањског бостан вртаˮ. О том свом историјском доласку на Тромеђу Босне, Лике и Далмације најумнији Србин 18. вијека записа:

„Кад сам се вратио из Азије мале и Греције, дођем у Далмацију за учити где децу. Изаберем неко планинско, около предивни и широки долина, сасвим пристојно место зовемо Плавно. Ту се остановим и скупим доста дечице. В шкоље мојеј суштеј при церкви свјатога великомученика Георгија победоносца, менти во јеромонасјех Доситеј Хоповскиˮ. На данашњи дан је датирана и његова „Друга буквицаˮ, познатија као „Ижицаˮ, управо при цркви Светог великомученика Георгија или, како смо је ми, у нашем родном Плавну звали – код Светог Ђурђа.

Доситеју Обрадовићу пуно дугује српска култура у цјелини, али му се српски народ у Далмацији приклања са посебном захвалношћу. Управо из тог разлога, са покушајем да се његов лик и дјело трајно не изгубе у спомену овдашњег, далматинског српског народа, јесте организовано ово дружење и изложба у спомен Доситејевом путу кроз Далмацију и посебно кроз моје родно Плавно.

Зато, и Вама, добри људи, који сте данас овдје, упућујем захвалност ријечима којима се Свети апостол Павле обратио Римљанима: „[…] слава и част и мир свакоме који чини добро”.

Цијењена публико, имам обавезу и желим захвалити свима који су помогли да ова изложба као дио пројекта „Плавно – Доситеј – Братска кућаˮ, угледа свијетло дана. Но, посебну жртву је поднијела, помажући овај пројекат, али и моје ево шездесетогодишње ћерање са књигама, моја рођена сестра Анђа Кураица. За сваки мој корак у овом часном и захтјевном послу – она је била моја подршка, и морална, а и материјална.

На крају, бесједу завршавам мудрим Доситејевим ријечима: „Не кај се добро чинећиˮ.

С радошћу очекујем да сљедеће године, како је планирано, на Спасовдан опет будемо заједно у Плавну на отварању уређене „Братске кућеˮ и постављању трајне поставке ове изложбе.

Свима од срца, велико хвала! Живјели! Живио с нама и Доситеј Обрадовић!

Востани Сербије!

Нови Сад (Архив Војводине), 16. март, љета Господњег 2019.

Мр Милорад С. Кураица

ДОСИТЕЈ У АРХИВУ ВОЈВОДИНЕ –  Др Небојша Кузмановић, Нови Сад

Просветитељство се јавља као покрет грађанске класе и грађанске свести против средњовековних догми. Просветитељи се залажу за моралну и социјалну једнакост свих људи. Оно настаје у Енглеској, крајем XVII века, па се нагло развија у Француској са Монтескјеом, Дидроом, Холбахом, Хелвецијусом, Кондијаком, а зенит достиже са Русоом и Волтером. За просветитеље човеком ум је органон света, којим се надвладавају све догме, веровања и, по њима, теолошке и религијске заблуде. Култови разума, знања, слободе и рада су увелико смањили улогу и утицај, како религије и цркве, тако и аристократије на људе оног доба. На овај начин просветитељи припремају плодно тло за идеје слободе, братства и једнакости које прокламује Француска буржоаска револуција.

Павле Јулинац, Захарија Орфелин, Јован Мушкатировић, Јован Рајић, Симеон Пишчевић, Доситеј Обрадовић и многи други, знани и незнани, српски просветитељи и рационалисти су својим знањима, напредним идејама, преводима европских писаца – у српску културу, крупним корацима, средином XVIII века унели идеје просветитељства и дух рационализма. Они су српског човека упознали са античким и римским писцима, али и са Петрарком, Милтоном, Гетеом и Шилером. Познавање страних језика: латинског, грчког, немачког, француског, енглеског, па и Србима блиског руског језика, нам данас изгледа као божји дар који су поседовали, а којим су међу Србе оног времена уносили напредне идеје.

Доситеј Обрадовић, правим именом Димитрије, рођен је у селу Чакову, у румунском делу Баната 1739. а по неким изворима 1742. године. После завршене основне школе 1758. године он одлази у фрушкогорски манастир Хопово где добија монашко име Доситеј. Убрзо напушта манастирски живот и одлази у Далмацију, где три године проводи као учитељ. Потом борави у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и стекао основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције поново се враћа у Далмацију, где припрема своја прва дела. Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Братислави, упознаје се са рационалистичком филозофијом и идејом просветитељства, када се и заинтересовао за културнопросветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру. Потом је у Халеу слушао филозофију и теологију, а у Лајпцигу физику код тада чувених професора. У Лајпцигу је штампао своје програмске списе: „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“, „Совјети здраваго разума“ и „Басне“. Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу и четири године у Трсту и Венецији. 1807. године одлази у Србију, ослобођену од петвековног турског ропства и ту проводи пет последњих година живота. Карађорђе га поставља за првог министра просвете, а Доситеј 1808. године оснива Велику школу – која је претеча универзитета, те Богословију Српске православне цркве 1810. године.

Доситеј је просветитељски рационализам узео за филозофску основу свог идејног програма, везујући га са практичним потребама српског народа. Почео је да ради на стварању националне књижевности на народном језику. Књижевности која се сели из цркава и манастира међу најшире слојеве српског народа. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај православне мистике, руске догматске књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма, те француског и енглеског рационализма. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку ставља на пиједестал. Доситејева жеља је да наука и филозофија буду доступне свима људима, па и онима у најзабаченијим селима. И то је његово најважније просветитељско начело.

Рационализам, теорија природног права, деизам, антиклерикализам и верска толеранција су идеје које су дубоко уткане у Доситејево дело. Доминација разума над слепим веровањем и митологијом, те вера у моћ разума је свакако основна тема, која је истовремено блиска и Доситеју и осталим просветитељима 18. века. Идеја ДОБРА и његово слепо веровање у доброту човека је темељна идеја у његовом аутобиографском делу “Живот и прикљученија“, где Доситеј каже “да је свет насељен добрим људима“. Теме и мотиви путовања су присутни у скоро свим Доситејевим делима. Путовање као учење и учење као путовање су надахњивали Доситеја, а он је то преносио на своје слушаоце, где код да је стигао од Чакова, па све до Београда, где се упокојио 1811. године.

Читајући Доситејеву “Етику“, коју је објавио у Венецији, запажамо да он дужности дели на оне које човек има према богу, према другима и према себи.

Доситеј је био одушевљен геометријом, за коју је сматрао да је божанска наука којом се стиже до познања истине и уз помоћ које може да се управља животом. У једном свом делу (“Кључић“) Доситеј каже “Нека не улази овде ко не зна геометрију“, сматрајући да се уз помоћ геометријске методе стиже у небо, а да просвећени ум савладава све заблуде.

Све наведено нам говори да је српски народ средином XVIII века имао научнике који су припадали, тада савременим, европским научним круговима. Постојање песника, писаца, научника, историчара у XVIII веку сведочи о континуитету српске културе, на просторима Подунавља. A то је прилог тези да у нашој култури не постоји дисконтинуитет са “сјајном“ средњевековном српском културом, већ напротив континуитет.

Настојања и борба српских писаца тог времена није била апстрактна и саможива прича зарад задовољења приземних потреба, већ је имала дубок егзистенцијални мотив. Наиме, српски просветитељи су увидели да се шири слојеви народа морају образовати, како се не би асимиловали у мору других народа и култура.

Чини нам се упутним на овом месту навести мисао нашег истакнутог мислиоца Владете Јеротића, који поводом Доситејевог живота и мисли каже следеће: “У Доситејево време, већина балканских земаља под Турцима гајила је не само силну жељу за ослобођењем већ и за тековинама европске просвећености. Проблем је био и, чини се до данас остао, у томе како примити европску цивилизацију а задржати самосвојност, што значи, када је реч о Србима, своју хришћанску, православну веру, своју историју и позитивне духовне особине српског народа: частољубивост, правдољубивост, великодушност, дух слободе, чисто срце, трезвеност. “

Доситеј Обрадовић је својим животом и делом спојио ове захтеве. Био је велики Европејац, али ништа мањи Србин. Не само што је поставио темеље савремене српске културе, већ нам је дао и упутства како да се данас понашамо. А на то нас својом изложбом о вечном путнику подсећа и господин Милорад Кураица.

Нови Сад, 16. март 2019. године

БЕСЈЕДА ПРОФ. ДР МИЛОРАДА М. КУРАИЦЕ НА СВЕЧАНОМ ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖБЕ „ДОСИТЕЈ И СРПСКО ПЛАВНО 1769 – 2019. ˮ

Нови Сад, Архив Војводине, 16. март 2019.

Ја, као други Милорад Кураица, од нас четворице!

Милорада С. Кураицу познајем од када почињу и моја сећања.

Обојица смо (као и још неки присутни овде) започели своје школовање у Плавну, у ОШ „Доситеј Обрадовићˮ, подручна школа Зорићи.

Сећам се добро да је већ негде 70-их година донео у село прве привеске и беџеве са ликом Доситеја. Негде из тог периода почиње и Милорадово интересовање и, морам рећи, фасцинација и готово опседнутост Доситејем. Па, ево видите, то траје све до данашњих дана.

А, за све то време, углавном поводом разних свечаних прилика, нпр. промоције његове књиге о Доситеју, па ево и ове изложбе, ја сам покушавао да проникнем у узрок и његову потребу да копа по историји покушавајући да што боље осветли лик, живот и животно дело Доситејево.

Мислим да то није само због чињенице да је Доситеј био путујући просветитељ по српским земљама, ни први министар просвете у Срба, већ је, мени се чини, на Милорада, као младог и радозналог човека, највећи утисак оставила чињеница да је Доситеј боравио и у нашем родном Плавну. Не само боравио, већ са собом донео нове идеје, искуство прикупљено путујући по свету, просветитељски дух, крилатице попут оне „Књиге браћо, књиге […]ˮ. Томе је подучавао тадашње житеље Плавна.

Такође, што из тог времена постоји запис у којем Доситеј помиње Симеона Курајицу, једног од наших предака. Лично мислим да је запис о Симеону Кураjици имао јак утицај на Милорада из којег је он схватио значај писане рече, а у супротном, снагу заборава.

Једино могу тако да схватим његово прикупљање и записивање свега оног што се могло чути у народу, у Плавну и околини, онако изворно као што је то Вук Караџић радио.

Понекад је то и сирово и вулгарно, али, Милорад каже, настало је у народу. По томе ће остати упамћен, као претеча борбе за пораст наталитета код Срба!

Овом изложбом и активностима које следе после, које он прецизно планира и бори се свим силама, остаће упамћен по томе што је као појединац, снажније од свих државних институција које за то имају буџете и министарства, чува од заборава и освежава лик Доситеја, проносећи његово славно име у троуглу од Чакова до Братиславе и Плавна!

И, на крају, знајте да није случајно што моја група истраживача, састављена од десетак доктора наука, на званичном сајту факултета, иза себе, на фотографији направљеној у Студентском парку, има скулптуру Доситеја.

У Новом Саду, 16. 03. 2019.

ВИДЕО ЗАПИС И ФОТОГРАФИЈЕ СА ИЗЛОЖБЕ