Плач над распетом душом рода мога

Плач над распетом душом рода мога

 

Горе задужбине Душана Силнога,

скрнаве се свете мошти Немањића,

иконама светим избодоше очи,

сломљен крсташ – барјак Бошка Југовића…

 

Болно плачу звона с Високих Дечана:

горе српске цркве, руше се олтари…

Грачаница света жицом опасана –

убијају Бога безумни варвари!

 

Опљачкане куће, затрована вода,

отета стада, ливаде и њиве,

побијена дјеца, преорана гробља:

ту дивљачке хорде од злочина живе!

 

Јадни српски роде, шта си дочекао!

да дивљак руши знамења ти света:

завичајно небо, вјеру, историју,

божанску љепоту косовског завјета…

 

Тамо, гдје Милош распори султана

и витешком смрћу за слободу паде,

`мјесто бојне трубе са Газиместана,

ропћу српски сужњи, без вјере и наде.

 

Црна Гора – српска колијевка света,

украс царске круне Немање Стевана,

постаде слушкиња НАТО – разбојника,

издајице српске цркве и племена!

 

Над Крајином Српском црн се барјак вије,

страшни лелек јечи на све четри стране:

пола милиона Срба протјерано,

милион бачено у бездане јаме!

 

Јадни српски роде, твоја влада ћути,

као да се ништа догодило није;

с твојим убицама пријатељство ствара

понавља се удес српске историје!

 

Твоја плодна поља у корову леже,

не видиш нигдје човјека ни птице;

нико се не жени, а још мање рађа:

постадосмо своје највеће убице!

 

Враћај се Богу, грешни српски роде,

и цркви својој у наручје свето;

безбожници увијек у пропаст те воде

зато им не вјеруј, наивно и слијепо!

 

Тек вјера у Бога човјеком те чини,

душа је твоја Божја искра, света;

покај се, и врати се Богу, на висини:

да живи српство – на многаја љета!

М. Иванча, 10.мај 2016.

Јован Опачић